@conference{
author = "Pavić, Aleksandar",
year = "2022",
abstract = "Hronične infekcije izazvane bakterijama i gljivama predstavljaju rastući
globalni zdravstveni problem, posebno u svetlu svakodnevnog povećanja broja
imunokompromitovanih osoba (HIV, dijabetes), onkoloških pacijenata,
autoimunskih oboljenja (cistična fibroza, bronhiektaze), i pacijenata na
kortikosterioidnoj terapiji ili sa transplantacijom organa. Ovakve infekcije
su po svojoj prirodi najčešće polimikrobne i karakterišu se prisustvom
različitih vrsta bakterija ili bakterija i gljiva, koji koegzistiraju u vidu
visoko uređenih zajednica poznatih kao biofilm.1 Hronične infekcije se čak u
više od 80% slučajeva karakterišu postojanjem biofilmova, unutar kojih su
ćelije patogenih mikroorganizama zaštićene od dejstva antimikrobnih
terapeutika i imunskog sistema, dok im je virulentnost dosta povećana, što
značajno umanjuje efikasnost lečenja konvencionalnim antimikrobnim lekovima.
Dodatni izazov u kliničkoj praksi predstavljaju širenje antimikrobne
rezistencije i ograničen broj klasa antimikrobnih lekova, kao i stagnacija
farmaceutske industrije u razvoju inovativnih antibiotika sa drugačijim
mehanizmom delovanja, a posebno antimikotika.1,2 Stoga, kontrola formiranja
biofilma kao rezervoara infektivnih agenasa, i ekspresije faktora virulencije
patogena koji vode ka narušavanju integriteta inficiranih tkiva domaćina
predstavljaju jedan od ključnih koraka za efikasan tretman hroničnih infekcija.
Dodatno, primena inhibitora međućelijske komunikacije, terapija
bakteriofagima, jačanje odbrambenog kapaciteta imunskog sistema, kao i
manipulacija celokupnim mikrobiomom predstavljaju samo neke od najnovijih
pristupa u lečenju hroničnih infekcija, Хроничне инфекције изазване бактеријама и гљивама представљају растући
глобални здравствени проблем, посебно у светлу свакодневног повећања броја
имунокомпромитованих особа (ХИВ, дијабетес), онколошких пацијената,
аутоимунских обољења (цистична фиброза, бронхиектазе), и пацијената на
кортикостериоидној терапији или са трансплантацијом органа. Овакве инфекције
су по својој природи најчешће полимикробне и карактеришу се присуством
различитих врста бактерија или бактерија и гљива, који коегзистирају у виду
високо уређених заједница познатих као биофилм.1 Хроничне инфекције се чак у
више од 80% случајева карактеришу постојањем биофилмова, унутар којих су
ћелије патогених микроорганизама заштићене од дејства антимикробних
терапеутика и имунског система, док им је вирулентност доста повећана, што
значајно умањује ефикасност лечења конвенционалним антимикробним лековима.
Додатни изазов у клиничкој пракси представљају ширење антимикробне
резистенције и ограничен број класа антимикробних лекова, као и стагнација
фармацеутске индустрије у развоју иновативних антибиотика са другачијим
механизмом деловања, а посебно антимикотика.1,2 Стога, контрола формирања
биофилма као резервоара инфективних агенаса, и експресије фактора вируленције
патогена који воде ка нарушавању интегритета инфицираних ткива домаћина
представљају један од кључних корака за ефикасан третман хроничних инфекција.
Додатно, примена инхибитора међућелијске комуникације, терапија
бактериофагима, јачање одбрамбеног капацитета имунског система, као и
манипулација целокупним микробиомом представљају само неке од најновијих
приступа у лечењу хроничних инфекција",
publisher = "Beograd : Srpsko biološko društvo",
journal = "Treći kongres biologa Srbije",
title = "Novi pristupi u tretmanu hroničnih bakterijskih i gljivičnih infekcija, Нови приступи у третману хроничних бактеријских и гљивичних инфекција",
pages = "245",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_imagine_1745"
}