Prikaz mišjeg monoklonskog antitela u funkciji alel specifičnog antitela za FcγRIIA 166R

Abstract

Monoklonsko antitelo proizvedeno u mišu, označeno kao Y7, napravljeno je protiv prirodnog IgM antitela, izolovanog iz osobe sa Valdenstromovom makroglobulinemijom i specifičnog za jednolančanu DNK. Y7 antitelo je tom prilikom detaljno okarakterisano i utvrđeno je da pripada podklasi IgG1 i da je specifično za Fab region prirodnog IgM molekula, čime je antitelo Y7 okarakterisano kao anti-idiotipsko antitelo.1 Nedavno smo metodom protočne citometrije otkrili da se Y7 antitelo vezuje za humane leukocite, konkretno za granulocite i monocite. Vezivanje za granulocite i monocite različitih ljudi je pokazalo individualne varijacije, te je pretpostavljeno da se radi o alel specifičnoj interakciji, preko Fcγ receptora. Da bi se potvrdila ova pretpostavka urađena je genotipizacija FcγR2A H166R polimorfizma, paralelno sa analizom protočnom citometrijom (n = 20) u dve vremenske tačke. Vezivanje Y7 bilo je istovetno u dve vremenske tačke i u potpunosti se podudaralo sa genetskom analizom, naime, potvrđeno je da je alelni polimorfizam u pitanju H166R, sa vezivanjem Y7 za R varijantu. Vezivanje je detektovano i kod heterozigotnih i homozigotnih osoba, dok kod H homozigotnih osoba nije bilo vezivanja. Specifičnost ka alelskoj varijanti je potvrđena Vestern blotom. Inhibicija vezivanja testirana je pomoću C-reaktivnog proteina, ali nije bilo moguće postići više od 20% inhibicije. Neke alelske varijante genetskih polimorfizama, gde spada i rs1801274 (H166R) polimorfizam FCGR2A gena, povezane su sa bržom progresijom zaraznih bolesti, a neke varijante se učestalije javljaju u autoimunskim obolenjima. Dodatna istraživanja pokazaće da li se interakcija Y7 za R varijantu može upotrebiti pri izvođenju funkcionalnih testova.

Моноклонско антитело произведено у мишу, означено као Y7, направљено је против природног IgM антитела, изолованог из особе са Валденстромовом макроглобулинемијом и специфичног за једноланчану ДНК. Y7 антитело је том приликом детаљно окарактерисано и утврђено је да припада подкласи IgG1 и да је специфично за Fab регион природног IgM молекула, чиме је антитело Y7 окарактерисано као анти-идиотипско антитело.1 Недавно смо методом проточне цитометрије открили да се Y7 антитело везује за хумане леукоците, конкретно за гранулоците и моноците. Везивање за гранулоците и моноците различитих људи је показало индивидуалне варијације, те је претпостављено да се ради о алел специфичној интеракцији, преко Fcγ рецептора. Да би се потврдила ова претпоставка урађена је генотипизација FcγR2A H166R полиморфизма, паралелно са анализом проточном цитометријом (n = 20) у две временске тачке. Везивање Y7 било је истоветно у две временске тачке и у потпуности се подударало са генетском анализом, наиме, потврђено је да је алелни полиморфизам у питању H166R, са везивањем Y7 за R варијанту. Везивање је детектовано и код хетерозиготних и хомозиготних особа, док код H хомозиготних особа није било везивања. Специфичност ка алелској варијанти је потврђена Вестерн блотoм. Инхибиција везивања тестирана је помоћу Ц-реактивног протеина, али није било могуће постићи више од 20% инхибиције. Неке алелске варијанте генетских полиморфизама, где спада и rs1801274 (H166R) полиморфизам FCGR2A гена, повезане су са бржом прогресијом заразних болести, а неке варијанте се учесталије јављају у аутоимунским оболењима. Додатна истраживања показаће да ли се интеракција Y7 за R варијанту може употребити при извођењу функционалних тестова.